Govor studentkinje, na Skupu podrške građanskim protestima "1od5miliona" u Beču
Ja sam Marina U., studentkinja.
Većina ljudi koji odlaze iz Srbije su mladi ljudi, bas kao i ja. Danas dajem sebi za pravo da
govorim i u njihovo ime.
"Bežite odavde" su reči sa kojima su nas ispratili naši roditelji - mene, moju sestru i hiljade
ostalih studenata.
Mi se ne žalimo na nas život i studiranje u inostranstvu. Svakako treba putovati, usavršavati
se i sakupljati nova iskustva.
Problem je u tome što smo mi skoro primorani da odemo i problem je u tome što osećamo
da nemamo čemu da se vratimo. Naravno, uvek imamo izbor, ali birati povratak u Srbiju bi
značilo birati neizvesnost i nesigurnost.
Zašto se vratiti u zemlju u kojoj trudom stečena diploma nema nikakvu vrednost, gde se
doktorati kupuju, a pronalaženje posla zavisi od stranačkog članstva? U zemlju gde su
osnovna ljudska prava narušena. Zašto se vratiti u zemlju u kojoj se nasilje toleriše, gde je
korupcija više nego prisutna, a institucije ne obavljaju svoj posao. Zemlju u kojoj se život
svodi na puko preživljavanje, a reč "dostojansvo" je izbačena iz vokabulara.
Zato smo mi stranci. Stranci smo u tuđoj državi, a vremenom postajemo stranci i u
sopstvenoj državi.
Niko nam ne govori da ostanemo, niti nas zove da se vratimo. Našu državu kao da ni ne
zanima sto je godišnje napusti u proseku oko 50 hiljada ljudi. Natalitet opada ne zato što se
deca ne rađaju, vec zato sto deca napuštaju zemlju i nema ko više da rađa decu.
‚Pusti reči, nek zakmeči‘ i ostali slogani kampanje za porast nataliteta u Srbiji, pored toga što
su veoma uvredljivi i nepromišljeni, su takođe besmisleni u svojoj osnovi.
Zašto rađati decu? Da bi kao i mi napustila državu? Kako rađati decu, kada vidimo na koji
način se država ophodi prema nama samima?
Ljudi koji su ostali u Srbiji nam kazu: vama nije loše. Tamo se super živi.
E pa loše nam je. Loše se osećamo kada vidimo na koji način srpska vlast postupa prema
nama i našim sunarodnicima. Prema ljudima uopšte. Loše nam je kada se vratimo u svoju
domovinu, a ona je svakoga dana sve više oronula, a ljudi sve nezadovoljniji. Loše nam je
kada nam nedostaju prijatelji, naš jezik i naša pekara na uglu. Loše nam je jer znamo da čak i
kada bi hteli ne možemo da se vratimo. Loše nam je jer znamo da, kada se sve sabere i
oduzme, mi zapravo nemamo izbor, da li da ostanemo ili odemo.
Mozda bi nama bilo najdraže da možemo da studiramo u svojoj državi, na svome jeziku i da
jedemo u toj pekari na uglu.
Mi volimo svoju državu i zelimo da se osecamo dobro u njoj.
Zelimo da imamo gde da se vratimo!
Marina U.
1od5miliona BEČ / Protiv Diktature Beč / 23.02.2019
