Izveštaj sa skupa: “Srbija protiv nasilja” u Beču 26.05.2023

Izveštaj sa skupa!

Večeras je u Beču u organizaciji inicijative “Protiv dikature Beč” na Trgu ljudksih prava (Platz der

Menschenrechte) održan skup građana kao akcija podrške skupovima “Srbija protiv nasilja” koje se

održavaju u Srbiji.

Okupilo se oko sedamdeset građana na skupu koji je počeo u 19 časova minutom ćutanja za sve

žrtve nasilja u Srbiji. Potom je usledio poziv za ispisivanje poruka koje su kao znak podrške

građanskom pokretu protiv nasilja u Srbiji.

Skupu se zatim obratio Dušan Stojanović, analizirajući oblike i razvoj nasilja prisutnog u javnom

prostoru, njegovo poreklo, pojavne oblike i nosioce. U svom govoru je naglasio državne

funkcionere vladajuće elite na čelu sa predsednikom Srbije, kao glavnog aktera i višegodišnjeg

protagoniste raznih vidova nasilja. Posebno je naglašen čitav mehanizam sastavljen od elektronskih

i štampanih medija, javnih nastupa političara i drugih ličnosti, koji su nosioci upravo te paradigme

nasilja koja je omogućila jednoj širokoj grupi nedostojnih ljudi da dođe do pozicija koje im ne

pripadaju, Srozan je moral, kao vrhunski imperativ svake ličnosti i uslov lične slobode. Uništena je

ljudskost koja znači poštovanje lične slobode ostalih, naglasio je govornik. Permanentno nasilje

dovodi do raspada društva i frustracija koje se simptomatski ogleda u besmislenom zločinu,

zaključuje Stojanović na kraju.

Okupljene je kratko pozdravio i Valerijan Kadijević, koji je kao gost iz Beograda preneo atmosferu

sa skupova u glavnom gradu, uputio podršku građanima Beča uz zajedničku želju da izdržimo do

kraja u borbi za bolje i humanije društvo.

Skup je završen paljenjem sveća i zajedničkim fotografisanjem organizatora i učesnika, kao želja da

se pošalje poruka podrške svima koji istrajavaju u borbi za društvo bez nasilja.

U završnici je najavljeno da će dinamiku skupova u Beču najviše diktirati događaji u Srbiji.

Govor:

• Srbija protiv nasilja Stigli smo do kraja. Ogoljeno nasilje je poslednji stadijum. I to nije slučajno. Posle tri i po decenije sunovrata u kojem se naše društvo nalazi, stigli smo na kraj. Pucnjave u školama, na ulicama...scene viđene samo u filmovina i izveštajima stranih agencija, su postale deo nas, deo naše svakodnevice. Negativni idoli, pogrešni heroji, društveni talog je izbio na površinu i počeo da uzima danak. Izgubljeni životi dece i mladih ljudi iz osnovne škole “Vladislav Ribnikar” u Beogradu i iz okoline Mladenovca nisu nikakav nepredviđeni događaj, nisu pojava sama za sebe ili “nedostataka nadzora” kako je to razumeo predsednik Srbije.

Od raspada Jugoslavije, u našem društvu se uporno, dosledno i neprekidno neguje paradigma raznih oblika nasilja. U ranim fazama priprema za predstojeća nepočinstva 90-tih, politička elita potpomogunta onom intelekturalnom, krenula putem kontaminacije javnog prostora pričama, konstrukcijama, mitovima, poluistinama i lažima kao uvod u nacionalizam. Izvršeno je nasilje nad istinom, kako bi se što lakše uneo razdor, podele, a na kraju i mržnja između ljudi koji su do juče bili familija, prijatelji i komšije. Posejano je seme zla, taj korov koji se na Balkanu uporno neguje. Povlačenjem JNA iz Slovenije i Hrvatske ogromne količine naoružanja i streljiva su završile u Srbiji. U prvoj fazi je deo toga korišćen u ratovima 90-tih, da bi dobar deo toga završio na ilegalnom tržištu, što je bila izvanredna prilika da se opreme kriminalne grupe kao i “ljubitelji” oružja. Srbija je danas, jedna od vodećih zemalja Evrope po količini registrovanog naoružanja po glavi stanovnika. O onom neregistrovanom može samo da se nagađa i predpostavlja njegova količina. Kombinacija ove činjenice sa militantnim mentalitetom je tragična, kao što su pokazali događaji početkom ovog meseca u Srbiji. Balkanski militarizam ima ishodište u odmetničkoj tradiciji i preživeo je doslovce sve promene društvenog uređenja. Pomisao na demilitarizaciju balkanska društva ljulja u korenu. Ocu dečaka iz Ribnikara, doktoru radiologije bi verovatno lakše palo da su mu odsekli ruku, nego da mu je neko osporio ili zabranio da sinčinu uči “pravim vrednostima”. Isto tako su oca doktora radiologije, njegovi roditelji svemu ispravnom naučili. Ratovi su u prvi plan izbacili naoružane njuške, namrgođena lica, raspad sistema vrednosti...i to sve direktno u javni prostor, preko televizije koja je bila i ostala najmoćnije oruđe u negovanju kulta svakog oblika nasilja. Dnevnikov dodatak, kao svojevrsan direktan prenos rata, je godinama emitovan u prime time terminu beogradske televizije. Sve to je bilo potpomognuto javnim nastupima i tekstovima raznih opskurnih likova, sve u cilju unifikacije građanstva oko ciljeva i sredstava državne politike.

Jedan od glavnih nosilaca takve državne politike, je i politički otac sadašnjeg predsednika Srbije. I dok je prvi obavljao najprljavije poslove huškanja na rat i izazivanja međunacionalne mržnje, drugi je završavao pravni fakultet odrastajući u miljeu navijačkih huligana, diveći se svakom postupku svog političkog oca. Dočekao je svojih pet minuta postavši direktor Sportskog centra “Pinki” u Zemunu, a malo kasnije i ministar informisanja u Vladi Mirka Marjanovića 1998. do 2000. Kao ministar informisanja je ostavio crni trag u istoriji novinarstva Srbije uvođenjem drakonskih kazni i suđenja po kratkom postupku za sve medije koji nisu pisali ili emitovali sadržaje po volji Miloševićevog režima. Režima onog koji je na Vidovdan 1989. izgovorio kako “ćemo umeti da se bijemo” i da “oružane bitke nisu isključene”. Srpsko društvo je izašlo iz ratova 90-tih, a onda smo početkom 2000-tih saznali delimično šta je i ko radio u naše ime. Saznali smo za neviđene zločine, kako u ratovima, tako i u obračunu sa političkim neistomišljenicima režima iz 90-tih. Ta trauma traje do danas, i još će dosta vremena proteći, da se kao društvo suočimo sa svim zločinima učinjenim u naše ime. U amanet nam je ostao nacionalizam, koji sam po sebi predstavlja nasilje.

Rečnik potekao iz radikalske kuhinje i podele na patriote i izdajnike su ponovo na sceni poslednjih jedanaest godina. Taj rečnik je bio samo uvod u sistem “vrednosti” koje danas imamo na političkoj sceni i javnom prostoru Srbije. Istorija 90-tih je počela da se vraća u svojoj najgoroj formi. Ukinute su sve institucije, privatizovana je država i sve je svedeno na uzan krug dvorske kamarile potpuno otuđene od realnosti i građana.

Predsednik je praktično konstantno u prekoračenju ustavnih ovlašćenja, društvo se godinama nalazi u normativnoj i moralnoj krizi. To se ogleda u permanentnom gaženju svih institucija, ograničavanju i ukidanju prava, slobode i poštovanja svake ličnosti. Javni nastupi predsednika i njegov rečnik predstavljaju eklatantnan primer verbalnog nasilja. Ponašanje koje se odavno kosi sa elementima kućnog vaspitanja. On unapred kvalifikuje dela i propisuje kazne, karakteriše počinioce ponašajući se i služeći se upravo rečnikom miljea iz koga je potekao. Nasilje je i primoravanje građana da glasaju za njega, ucene u vidu partijskog zapošljavanja, primoravanje prisustva na njegovim političkim skupovima. Nasiljem u javnom prostoru je jedino moguće braniti ideju da opasan polusvet i nepatvorene protuve mogu biti na javnim pozicijama. Time je predsednik omogućio jednoj vrlo širokoj bazi da se po prvi put oseti relevantnom. To ima svoju cenu. Nasilje prema svima nama je i njegovo populističko samohvalisanje, saopštavanje rezultata izbora pre izborne komisije, kvazi skromnost i neobaveštenost ako ga sačeka nenaručeno pitanje, laži i bajke o zlatnom dobu kao i mahanje manipulisanim statističkim podacima, neskidanje sa televizijskih ekrana. Čitav taj sistem je zapravo uklopljen u ličnost predsednika kao glavnog promotera nasilja, kao i njegove saradnike koji su isto tako obučeni, čak i po tome birani, da vređaju sve koji im se suprostave. Veze sa kriminalnim grupama su izvor i fizičkog nasilja. Setimo se samo rušenja objekata u Sava Mali, prebijanju građana tokom inauguracije, prebijanju političkih protivnik u Kruševcu, protesta protiv Kovid mera, paljenja kuće i fizičke pretnje smrću novinarima zbog kojih su pojedini izmešteni na sigurne lokacije.

Nataloženo dugogodišnje nasilje moralo je negde da pukne. Ima mnogo opisa nasilničkog ponašanja, ali nema objašnjenja permanentnog nasilja. Permanentno nasilje je dovelo do toga da je u društvu ubijen moral. Moral kao vrhunski imperativ svake ličnosti i kao uslov lične slobode. Ta sloboda nas čini ljudima. Održavanje lične slobode i poštovanje tuđe, to se zove ljudskost. Nepoštovanje moralnih načela u ljudima izaziva grižu savesti i to je samo pokazatelj koliko je moral važan orijentir za svakodnevnu praksu. Nasilje poništava moral i protivno je samoj ljudskosti. Permanentno nasilje dovodi do raspada društva i frustracija koje se simptomatski ogleda u besmislenom zločinu. Okupili smo se ovde da pošaljemo poruku: dosta nasilja!

Hvala vam na pažnji!